Vidite, uvek mi se činilo da nikoga nije briga šta ja mislim, šta pišem, šta će sa mnom biti. Mislio sam da nemam prijatelja u porodici, u školi, na svetu. Bedak, potpuni. Ne znam da li poznajete taj osećaj.

Kad sam pokrenuo blog, zamislio sam ga kao nekakav virtuelni dnevnik koji bih godinama pisao za sebe, koji bi onda – kad jednom postanem priznati umetnik – bio možda interesantan nekom proučavaocu. Onda ste se dogodili vi – vi koji ste tu od prvog dana, čitate i bodrite me.

Ma da li je moguće da je nekim tamo, sasvim nepoznatim ljudima stalo? A da drugima nije? Onda sam shvatio u kolikoj sam zabludi bio. Odjednom sam postao svestan budnog motrenja na mene od strane nekoliko osoba koje me, izgleda, vole.

Dan posle prvog posta, na telefonskoj sekretarici me je dočekao tetka Mirin glas. Znate, ona deluje kao površna osoba, uvek u nekom haosu, zaokupljena nebitnim stvarima, ali znate, ona je tako prijatna, nikad mi nije popovala, nikad mi se nije mešala u život, niti mi govorila šta da radim. U njenom društvu sam se uvek osećao dobro. Uvek tako lepršava, bila je savršena zaštita u nekim trenucima: voleo sam da je tu kad se otac ljutio zbog mojih školskih ispada – uvek je umela ga smiri i skrene temu. Treba da odem do nje po knjigu ovih dana…

Onda sam seo za komp koji delim sa Vecom, video da je ona nešto škrabala (uvek je ostavljala dnevnike na vidljivom mestu, pa kako čovek onda da ne čita? i sad, mislim, word dokument na sred desktopa, naravno da sam pogledao). Elem, otkrio sam da je Veca u stvari ponosna na mene. To me je pogodilo kao grom iz vedra neba!

Osetio sam da sam tako pun energije. Trebalo mi je vazduha i krenuo sam u šetnju. Onda su me saletele neke uspomene…bezveze – ko još želi da se seća onog perioda kad je bio samo smešni dečačić od dvanaest-trinaest godina koga su čak i roditelji sažaljivo gledali? Onda sam se setio nastavnice Mime. Ona je znala pre mene da želim, da moram da pišem. Nedavno sam čuo da je bolesna i slabo izlazi, odlučio sam da je iznenadim posetom.

Prijao mi je razgovor sa dragom bakicom, međutim čak ni pred njom nisam mogao da budem sasvim otvoren. Pred jednom osobom sam mogao: profesorka Jelena ne samo da nije kolutala očima čitajući moje najsmelije sastave, nego me je čak i ohrabrivala. Voleo bih kad bi ova kokoška koja mi sada predaje srpski imala trunku tog senzibiliteta, o inteligenciji da ne govorim. Baš me zanima šta sada radi – niko nije čuo za nju od kako je dobila otkaz. Potražiću je, moram i sa njom da razgovaram.

Sada je već kasno da nastavim s pisanjem, imam neki dogovor sa ekipom iz kraja, tako da…pišemo se sutra.

I za kraj, izvinite što ste bili primorani da čitate ovolike sentimentalnosti, nisam ja uvek takav, blog me povuk’o.

Još sama jedna stvar, vidite da nisam do sada smislio neki nick…čak i u stvarnom životu svi me zovu prosto – Laza. Ali ja se nekako ne osećam kao Laza: Laza je ime za mamine maze, a ja nisam ničija maza, tako da…bio bih vam zahvalan kada biste me od sad zvali Lari.